Fotografije
Фотографија је медиј добијен деловањем светлости на површину која је осетљива на светлост. Фотографија може постојати у физичком облику (на папиру, стаклу, лиму, ...) или у електронском облику (на заслону екрана, пројектовањем на одређену подлогу, ...). Истим називом се означавају техничка делатност и уметничка дисциплина.
Назив фотографија (скован од грчких речи фотос и графеин) уистину је први употребио Француз Херкил Флоранс 1833. приликом описивања свог открића сликања помоћу светлости, али његов изум није био тада обелодањен (него тек век и по касније – 1977. године!) па јавност у то време није сазнала за тај назив. Понегде се може прочитати да немачка историографија приписује прву употребу назива фотографија немачком астроному Јохану Медлеру (25. фебруар 1839. године), али остала светска историографија то аргументовано оспорава. Наиме, званично је први унео у јавност назив фотографија (тј. цртање помоћу светлости) енглески астроном и физичар Џон Хершел, 4. фебруара 1839. године, три недеље пре Медлера.
Igrice
Namestaj
Намештај је настао као употребна форма која није имала никакве уметничке претензије. Намештај служи за потребу живота и његов стил је састављан на основу потреба и начина живота и никада није резултат стварања неке одређене форме. Све потребе живота се мењају по личним претензијама које могу бити једноставне и функционалне а исто тако и репрезентативне. Форма намештаје се мења променама светла и сенке, резаном или бојеном декорацијом, наглашавањем прелома, правилним растављањем делова, пропорсионисањем целина и правилним односима глатких, украшених, изломљених или затворених делова.
Под намештајем се у српском језику подразумевају предмет и који се налазе у просторијама за становање (кући) и служе да би укућани боље живели и радили. Шири појам за намештај подразумева предмете и у другим радним просторијама човековог бивствовања: канцеларије, разне радне просторије, локали, унутрашњост разних објеката или унутрашњост превозних средстава и друго... Комади намештаја могу имати различиту сврху: за спавање, за седење, за рад, за забаву, за украс ...
Tahnologija
Реч технологија (старогрчки τεχνολογια < τεχνη „занатска вештина“ + λογος „реч“ + суфикс ια) има више значења. Прво означава развој и примену алата,машина, материјала и процеса која могу помоћи у решавању људских проблема.
Тако, термин технологија често каратерише изуме које употребљавају скоропронађене научне приципе и процесе. Међутим, и прастари изуми, као што јеточак, су примери технологије.
Једна друга дефиниција — у употреби у области економије — сматра технологију као актуелно стање наше способности комбиновања материје да би се направили пожељни производи (и наше знање о свему што се може произвести). Следи да се могу видети технолошке промене када се унапреди наше технолошко знање.
[уреди]Технологија у идеологији
Често, кад је нешто ново, сматра се бољим у технолошким и инжењерским круговима. Појам одговарајуће технологије се развио у 20. веку да опише случајеве или када није било пожељно употребити најновије технологије или те које су захтевале приступ некој централизованој инфраструктури или опрему и вештине увезене од негде другде. Еко-сеоски покрет (eco-village) је нарастао делимично као реакција на ову бригу. Средња технологија, више брига економике, односи се на компромисе међу скупим, централизованим технологијама развијених земаља и тих технологија које су за земље у развоју најделотворније за употребу, имајућу у виду високу незапосленост или мањак средства.
Ти који промовишу трансхуманизам (transhumanism), постхуманизам (posthumanism) и технолошка јединственост (technological singularity) - појмове које је Хуго де Гарис (Hugo de Garis) колективно назвао Космосним - праве потпуно супротне претпоставке. У овим идеологијама, развој технологије је морално добро. Ове идеологије су најчешће посматране као симптоми природе науке и математичког фетишизма оних који те термине употребљавају. Неки их такође сматрају симптомима капитализма.
Lepota
Лепота је естетска категорија која традиционално означава савршенство склада.
У обичном говору, лепотом се најчешће назива својство особе, предмета или идеје које нас испуњава осећајем пријатности. У филозофији, лепота је једна од темељних категорија којима се поимају суштинска својства бића[1]. Област филозофије која се бави лепотом као својим предметом се назива естетика.
Идеал лепоте умногоме зависи од културног контекста, а у оквиру исте културе се често мења током врмена. Не постоји јединствено објашњење лепоте, a бројни покушаји дефинисања највише говоре о њеној загонетности.
[уреди]Теорије лепоте
У историји филозофије феномен лепоте покушавао се протумачити на разне начине. Платон лепоту схвата као манифестацију доброте. Будући да је од свих савршенстава «најочитија и најмилија» лепота је човеку полазиште у његовом сећању и проматрању идеја.[1] Ова теорија лепоте је у позадини свих естетика које виде сврху уметности у моралном усавршавању.
Према Аристотелу бит лепоте је у поретку и симетрији делова целине. Ту су теорију прихватили и даље развили стоици.
Неоплатонизам развија Платонову теорију лепоте у теолошко-мистичком смеру поистовећујући Једно и Добро које „подарује лепоту свим стварима" (Плотин).[1] Према Плотину, лепота се види унутрашњим оком, које почиње гледати кад се спољашње заклопи.[2] Извор лепоте је лепа душа, а лепота је духовна, унутрашња ствар. Да би душа узмогла схватити и прихватити лепоту, она мора бити прочишћена, мора и сама бити лепа душа. Лепо се првенствено опажа духом. Уметност се не ограничава на то да опонаша оно што очи виде, већ се враћа идејама из којих се рађа сама природа.[2]
Сколастичари и ренесансни филозофи су углавном развијали Аристотелову теорију лепоте као симетрије делова. Према Томи Аквинском лепо је оно што је угодно проматрати "pulchrum dicitur id cuius ipsa apprehensio placet" (Sum. theol., I-II, q. 27, a. 1 ad 3). Неки су суштину лепоте тражили у „савршеној чулној представи" (Баумгартен) или у свиђању које прати чулну активност (Хјум, Берк). Кант настоји да оствари синтезу тих схватања одређењем лепоте као свиђања без појмовне спознаје. Према теорији романтичара лепота је манифестација истине па је у том смислу важило гесло „што је поетичније, то је истинитије“
Ljubav
Ljubav je emocija, ali i motiv (strast, potreba, težnja), čija je glavna odlika snažna naklonost subjekta prema nekom privlačnom predmetu, pojavi ili biću. Ljubav prema drugoj osobi uključuje osećanje nežne privrženosti, zaokupljenost njenom ličnošću, zainteresovanost za njene potrebe, želje i misli, nesebičnu brigu za njenu sreću i strasnu želju da odnosi budu što prisniji. Udaljenost ili privremena razdvojenost od voljenog objekta može da rasplamsa osećanje ljubavi.
Postoje, u zavisnosti od objekta, brojne vrste ljubavi: roditeljska, partnerska, sinovljeva, religiozna,narcistička, bratska itd. Potreba za ljubavlju može biti neurotička, sadistička, mazohistička. U psihoanalizi označava libidinalnu strast, istovremeno nežnu, bestelesnu, s jedne, ali i telesnu, čulnu, s druge strane; infantilnu i zrelu; normalnu i abnormalnu, koja je uvek usmerena ka pribavljanju intenzivnog zadovoljstva. Sigmund Frojd (Freud) osećanju ljubavi pristupa sa razvojnog gledišta. Prvi vid ljubavi je primarni narcizam. Sa uspostavljanjem odnosa prema objektima, ego će nastojati da se svakog prijatnog objekta domogne i unese ga u sebe.
Tek u pubertetu, spajanjem čulne i nežne komponente (koje su razdvojene zabranom incesta još u ranom detinjstvu), nastaje normalna, zrela ljubav. Po Erihu Fromu (Fromm), ljubav je „jedini zdravi i zadovoljavajući odgovor na problem ljudskog postojanja“, a zrela ljubav zadovoljava osnovnu ljudsku potrebu za povezanošću sa drugima, uz očuvanje identiteta ličnosti. Ljubav kao „doživljaj pojačane vitalnosti i moći“, koja pojedinca ispunjava radošću, nema svoj koren u biološkoj, već u psihološkoj potrebi čoveka da reši problem svoje egzistencije.
Bitne komponente ljubavi su davanje, briga, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Ako pokušavate da definišete vaš odnos sa partnerom, uzmite u obzir ove (ali i ne samo ove) elemente i pokušajte sagledati da li su i u kojoj meri oni prisutni u vašem odnosu. Nedostatak ili manja prisutnost nekog od ovih elemenata ne znači da ljubav ne postoji, ali to može da znači da ona ne postoji u svojoj sveobuhvatnosti kako je shvataju pisci, pesnici i drugi umetnici ili stvaraoci koji se tom temom bave.
Ljubav je osećaj prijatnosti i prisustvu voljene osobe.