InfoPedia

Lepota

Лепота је естетска категорија која традиционално означава савршенство склада.

У обичном говору, лепотом се најчешће назива својство особе, предмета или идеје које нас испуњава осећајем пријатности. У филозофији, лепота је једна од темељних категорија којима се поимају суштинска својства бића^[1]. Област филозофије која се бави лепотом као својим предметом се назива естетика.

Идеал лепоте умногоме зависи од културног контекста, а у оквиру исте културе се често мења током врмена. Не постоји јединствено објашњење лепоте, a бројни покушаји дефинисања највише говоре о њеној загонетности.

[уреди]Теорије лепоте

У историји филозофије феномен лепоте покушавао се протумачити на разне начине. Платон лепоту схвата као манифестацију доброте. Будући да је од свих савршенстава «најочитија и најмилија» лепота је човеку полазиште у његовом сећању и проматрању идеја.^[1] Ова теорија лепоте је у позадини свих естетика које виде сврху уметности у моралном усавршавању.

Складно људско тело је чест идеал лепоте у уметности.

Према Аристотелу бит лепоте је у поретку и симетрији делова целине. Ту су теорију прихватили и даље развили стоици.

Неоплатонизам развија Платонову теорију лепоте у теолошко-мистичком смеру поистовећујући Једно и Добро које „подарује лепоту свим стварима" (Плотин).^[1] Према Плотину, лепота се види унутрашњим оком, које почиње гледати кад се спољашње заклопи.^[2] Извор лепоте је лепа душа, а лепота је духовна, унутрашња ствар. Да би душа узмогла схватити и прихватити лепоту, она мора бити прочишћена, мора и сама бити лепа душа. Лепо се првенствено опажа духом. Уметност се не ограничава на то да опонаша оно што очи виде, већ се враћа идејама из којих се рађа сама природа.^[2]

Сколастичари и ренесансни филозофи су углавном развијали Аристотелову теорију лепоте као симетрије делова. Према Томи Аквинском лепо је оно што је угодно проматрати "pulchrum dicitur id cuius ipsa apprehensio placet" (Sum. theol., I-II, q. 27, a. 1 ad 3). Неки су суштину лепоте тражили у „савршеној чулној представи" (Баумгартен) или у свиђању које прати чулну активност (Хјум, Берк). Кант настоји да оствари синтезу тих схватања одређењем лепоте као свиђања без појмовне спознаје. Према теорији романтичара лепота је манифестација истине па је у том смислу важило гесло „што је поетичније, то је истинитије“

Ljubav

Ljubav je emocija, ali i motiv (strast, potreba, težnja), čija je glavna odlika snažna naklonost subjekta prema nekom privlačnom predmetu, pojavi ili biću. Ljubav prema drugoj osobi uključuje osećanje nežne privrženosti, zaokupljenost njenom ličnošću, zainteresovanost za njene potrebe, želje i misli, nesebičnu brigu za njenu sreću i strasnu želju da odnosi budu što prisniji. Udaljenost ili privremena razdvojenost od voljenog objekta može da rasplamsa osećanje ljubavi.

Postoje, u zavisnosti od objekta, brojne vrste ljubavi: roditeljska, partnerska, sinovljeva, religiozna,narcistička, bratska itd. Potreba za ljubavlju može biti neurotička, sadistička, mazohistička. U psihoanalizi označava libidinalnu strast, istovremeno nežnu, bestelesnu, s jedne, ali i telesnu, čulnu, s druge strane; infantilnu i zrelu; normalnu i abnormalnu, koja je uvek usmerena ka pribavljanju intenzivnog zadovoljstva. Sigmund Frojd (Freud) osećanju ljubavi pristupa sa razvojnog gledišta. Prvi vid ljubavi je primarni narcizam. Sa uspostavljanjem odnosa prema objektima, ego će nastojati da se svakog prijatnog objekta domogne i unese ga u sebe.

Tek u pubertetu, spajanjem čulne i nežne komponente (koje su razdvojene zabranom incesta još u ranom detinjstvu), nastaje normalna, zrela ljubav. Po Erihu Fromu (Fromm), ljubav je „jedini zdravi i zadovoljavajući odgovor na problem ljudskog postojanja“, a zrela ljubav zadovoljava osnovnu ljudsku potrebu za povezanošću sa drugima, uz očuvanje identiteta ličnosti. Ljubav kao „doživljaj pojačane vitalnosti i moći“, koja pojedinca ispunjava radošću, nema svoj koren u biološkoj, već u psihološkoj potrebi čoveka da reši problem svoje egzistencije.

Bitne komponente ljubavi su davanje, briga, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Ako pokušavate da definišete vaš odnos sa partnerom, uzmite u obzir ove (ali i ne samo ove) elemente i pokušajte sagledati da li su i u kojoj meri oni prisutni u vašem odnosu. Nedostatak ili manja prisutnost nekog od ovih elemenata ne znači da ljubav ne postoji, ali to može da znači da ona ne postoji u svojoj sveobuhvatnosti kako je shvataju pisci, pesnici i drugi umetnici ili stvaraoci koji se tom temom bave.

Ljubav je osećaj prijatnosti i prisustvu voljene osobe.